Za­pi­sa­no na­kon še­tnje

Pi­še: Mar­ko Ve­šo­vić

Išao do Da­ri­ve i ni­ko za mnom ni­je dre­knuo: “Ka­ra­dži­ću!” Ju­če su me, od Pred­sje­dniš­tva do Vi­je­ćni­ce, tro­ji­ca s le­đa od­stri­je­li­li uzvi­kom: “Ra­šo!” Is­tre­blji­vač je iz ži­vih ispi­sao vi­sok pos­to­tak Boš­nja­ka, ali kao da ni­je sma­njio pro­ce­nat ba­li­ja – da li za­to što se ta­kvi ču­va­ju bo­lje no os­ta­li, ili za­to što je gle­dao da po­bi­je naj­bo­lje u tom na­ro­du, ili iz oba ra­zlo­ga? Ka­ko god bi­lo, oda­vno mi je ja­sno da ću, sve dok ne kre­pam, s le­đa slu­ša­ti ba­lij­ske do­zi­ve: “Ra­do­va­ne!”

S mos­ta na Da­ri­vi slu­šao huk Moš­ća­ni­ce ko­ji bu­di sto tu­ga i sto mo­jih pro­šlos­ti. Sto­ti­nu tu­go­va­nja za sto­ti­nom pro­šlos­ti. Huk ko­ji vra­ća du­šu, ili je na­đe ako si je ne­gdje za­tu­rio, i ot­kri­va za­što je uis­ti­nu uho čo­vje­ku da­to. U po­vrat­ku, mi­slio da je sve pro­pa­lo, je­di­no je proi­zvo­dnja pri­vi­đe­nja pre­ma­ši­la pre­dra­tni ni­vo. Ju­go­vi­ći su pri­je ra­ta ima­li za­je­dni­čka pri­vi­đe­nja, sad ima svak svo­ja. Ži­vot pod op­sa­dom bio je li­šen pri­vi­đe­nja, bio je ži­vot u go­loj is­ti­ni: ni­ko to­li­ku ne­sre­ću ne bi mo­gao izmi­sli­ti.

Mla­dež. Ko­ju tek­stil ne odi­je­va no ukra­ša­va: gar­de­ro­ba ko­ja sa­mo što ni­je pre­šla u cvi­je­će! Ne­kad mi se otvo­re oči za njih, pa se pi­tam: zar je u ova­kvom svi­je­tu mo­gu­će ovo ču­do? Ne bi tre­ba­lo da je mo­gu­će, a ipak pos­to­ji, što zna­či da svi­jet ni­je gro­zan ko­li­ko uis­ti­nu jest, jer ako odne­kud va­di sna­gu da izno­va stva­ra tu kra­so­tu, zna­či da još ni­je sve iz­gu­blje­no.

Še­tnja i uspo­me­ne, to sva­gda ide sku­pa, a u uspo­me­na­ma – sve si­tni­ce. Ne­kad mi­slim: tre­ba­lo bi da za­pi­su­jem tek si­tni­ce, je­di­no u nji­ma ima po ko­ja mrva pra­vog me­ne, je­di­no njih zbilj­ski pam­tim. Ako se sje­ćam kru­pni­ca, kao da su na­bu­ba­ne na­pa­met, a ne do­živ­lje­ne: ne ogle­da se u nji­ma go­to­vo ni­šta od onog ono što je is­tin­ski mo­je.

Ovog se sje­ćam ko da je sad bi­lo. Si­dran, Kor­dić i ja ’94. oti­šli u An­ka­ru na kon­fe­ren­ci­ju o BiH. U auli ho­te­la is­krsne moj ko­le­ga po pe­ru Ha­džem Haj­da­re­vić: “Okle ti, Mar­ko, u ze­mlji tur­skoj?” Eto, pam­tim čak i in­ver­zi­ju. Od­go­vo­rih je­zi­kom ju­nakā Zi­je Diz­da­re­vi­ća: “]ojk ti je ko ti­ca: đah ta­mo, đah va­mo.” Od­go­vor ne­po­tpun, jer u nje­mu ne­ma onog moj­skog, pa do­da­doh: “Tur­ci su mi pet sto­lje­ća bi­li u gos­ti­ma. Pa da im vra­tim po­sje­tu.” Da­nas ni­šta ne pam­tim, ni svo­je ni tu­đe, jer ne ži­vim is­tin­ski ni s onim što ka­žem, ni s onim što ču­jem od dru­gih. Pos­tao sam ra­vno­du­šan za tris­ta stva­ri, a naj­go­re je što me vi­še ne uzbu­đu­je ljud­ski go­vor iz ko­jeg sam pro­si­ja­vao zla­tna zrnca.

Tek po­ne­kad u gla­vi os­ta­ne ko­ja mrva. Pam­tim re­če­ni­cu je­dnog ta­ksis­te: “Sju­tra­dan, ne vi­dim ni mrtvē!” Šta je mrtvo? To ni­ko živ ne mo­že re­ći. Pri­djev, upo­tri­je­bljen kao ime­ni­ca, je­dnim po­te­zom uspos­tav­lja mis­te­rij – is­kaz po­te­kao iz sa­mog srca bo­san­skog je­zi­ka, ali onog bo­san­skog ko­jim se odu­šev­lja­va­la Isi­do­ra Se­ku­lić, jer ga je vi­dje­la kao tvo­re­vi­nu svih Bo­sa­na­ca. BiH je da­nas ku­ha­no ja­je iz ko­jeg će je­dnom, na opću ra­dost, da se izle­že pi­le.

OPROST MA­LOM TU­NJI Do ne­da­vno ni­sam znao ka­kav je Ma­li Tu­njo kao po­ja­va. Što je bi­lo ko­ri­sno do­zna­ti, jer mi je sad shva­tlji­vi­ji: em je du­ho­vni evnuh, em je svi­jet pun ogle­da­la kraj ko­jih mo­ra pro­la­zi­ti, pa me ne ču­di što je u nje­mu ono­li­ko otro­va. Što bi­je i pre­dnjom i za­dnjom. Što svo­jim kur­če­njem ho­će da se u ov­đeš­njoj kul­tu­ri na­me­tne kao mje­ra stva­ri. Od me­ne mu je opro­šte­no, jer, da sam ja na­ki ko Ma­li Tu­njo, bio bih go­ri od nje­ga, ku­nem se sun­cem i svim ispod nje­ga

Bo­drim ko­ra­kom glu­pa­ka Fer­ha­di­jom stu­pa Adil Ku­le­no­vić, naj­po­zna­ti­ji Gor­njo­va­kuf­lja­nin u Sa­ra­je­vu. Ve­le mi da ga je na­dle­žna ko­mi­si­ja ka­zni­la sa 2.000 ma­ra­ka zbog emi­si­je o me­ni. Adil ne spa­da u bu­da­le ko­je su tu da “pra­ve broj­no sta­nje”, što re­kli beo­grad­ski ja­li­ja­ši. Ra­di se o ble­si s mi­si­jom. Za­to nje­go­va glu­post ne­kad zna bi­ti svje­ža kao per­šun.

Kod ka­te­dra­le za­us­ta­vi me pri­ja­telj. Po­pri­ča­smo. “U Slo­bo­dnoj Bo­sni Se­nad Av­dić o te­bi ve­li…” “Ne za­ni­ma me”, ka­žem. “Se­nad mo­ra pro­da­ti svo­ju no­vi­nu, za­to u nju stav­lja svoj smrad, jer svak na pa­zar izno­si ono što ima. I nek je svoj smrad pre­tvo­rio u izvor pri­ho­da, ali taj smrad ja ne bih kon­zu­mi­rao.” “I Tu­njin sin Ne­nad na­pi­sao tek­st o te­bi.” “Šta god je re­kao taj du­ho­vni ško­pac, ko­ji bje­so­mu­čno ci­ti­ra ka­ko bi skrio da mu se u gla­vi ni­su ukrsti­le ni dvi­je ži­ve mi­sli, ne­ću mu od­go­vo­ri­ti. Ma­li Tu­njo od pe­de­set ime­na na­či­ni brdo, po­pne se na nje­ga, i ka­že: gle­daj­te ko­lik sam!”

Do ne­da­vno ni­sam znao ka­kav je Ma­li Tu­njo kao po­ja­va. Što je bi­lo ko­ri­sno do­zna­ti, jer mi je sad shva­tlji­vi­ji: em je du­ho­vni evnuh, em je svi­jet pun ogle­da­la kraj ko­jih mo­ra pro­la­zi­ti, pa me ne ču­di što je u nje­mu ono­li­ko otro­va. Što bi­je i pre­dnjom i za­dnjom. Što svo­jim kur­če­njem ho­će da se u ov­đeš­njoj kul­tu­ri na­me­tne kao mje­ra stva­ri. Od me­ne mu je opro­šte­no, jer, da sam ja na­ki ko Ma­li Tu­njo, bio bih go­ri od nje­ga, ku­nem se sun­cem i svim ispod nje­ga.

U po­le­mi­ci s Ma­lim Tu­njom, Ivan Lo­vre­no­vić je (u me­ta­fo­ri, be­zbe­li), po­me­nuo nje­gov pri­je­te­ći di­gnu­ti “prstić”. Na­što je Ma­li Tu­njo vri­snuo: “Lo­vre­no­vić se ba­vi ana­to­mi­jom mo­je ša­ke!” Taj vri­sak shva­tio sam tek kad sam Ma­log Tu­nju vi­dio uži­vo: ana­to­mi­ja ovog in­te­le­ktu­al­nog ha­du­ma sli­či ka­zni bo­žjoj. Po­što ni­sam znao da sam u tek­sto­vi­ma o Ma­lom Tu­nji le­mao ne­što od če­ga te srce za­bo­li kad ga po­gle­daš, du­žan sam izvi­ni­ti mu se, čak do­da­ti: “Slo­bo­dno udri po ko­me ti je vo­lja, ti bar imaš ra­zlo­ge za to! O me­ni škra­baj šta ho­ćeš, ne­ću ti od­go­va­ra­ti. Ne­ću da gri­je­šim du­šu. Pre­pu­štam te tvo­me du­ho­vnom i fi­zi­čkom dže­he­ne­mu.”

Ve­li­ki Tu­njo je ne­što dru­go: me­rak je de­ve­ta­ti la­žo­va ona­ko sta­si­tog i go­spod­stve­nog. Sje­tio sam se za­što su ga pro­zva­li La­žov Bi­li: na Div­ljem Za­pa­du Bi­li Kid je bio naj­brži re­vol­ve­raš, što zna­či da na Div­ljem Is­to­ku Tu­njo Fi­li­po­vić naj­brže po­te­že la­žov­ski pi­štolj.

DANI 489, 27.10.2006.