Se­la izme­đu Sto­ca i Ne­uma: Pus­ta ze­mlja Her­ce­go­vi­na

Pi­še: Amer Obra­do­vić
Fo­to: Ja­smin Fa­zla­gić

Naj­kra­ća ve­za iz Sto­ca pre­ma mo­ru ni­je do­bra i ši­ro­ka – če­trde­se­tak ki­lo­me­ta­ra dug put što vo­di pre­ko krša i ka­me­na do Ne­uma. Sto­la­čko za­le­đe kroz his­to­ri­ju po­ho­di­li su mno­gi, od Ili­ra, Ri­mlja­na, Go­ta, do Sla­ve­na, Du­brov­ča­na, Osman­li­ja i Mle­ča­na, a sve do šez­de­se­tih go­di­na pro­šlog sto­lje­ća kroz taj kraj je išla aus­tro­ugar­ska us­ko­tra­čna pru­ga Ča­plji­na – Tre­bi­nje.

Da­nas taj kraj zja­pi pra­zan. “Či­tav svi­jet na­se­li, a se­be ne ra­se­li”, go­vo­ri­lo se još od da­vni­na za Her­ce­go­vi­nu. Ipak, lju­di na pros­to­ru izme­đu Sto­ca i Ne­uma sve je ma­nje i tom kra­ju pri­je­ti po­tpu­no izu­mi­ra­nje. Već na Po­pla­tu, tri ki­lo­me­tra uda­lje­nom od Sto­ca, uni­šte­ni biv­ši Dom kul­tu­re, na­pu­šte­ne ku­će i po­ko­ja do­ma­ća ži­vo­ti­nja na pu­tu na­jav­lju­ju avan­tu­ru kroz pus­ta­hi­ju.

Ces­ta se u mjes­tu Dre­no­vac su­ža­va u je­dnu tra­ku, ta­ko da sva­ko mi­mo­ila­že­nje s dru­gim autom zna­či i za­us­tav­lja­nje. Me­đu­tim, na ta­kve pro­ble­me ni­smo na­ila­zi­li, jer ni­ko osim nas ni­je ni pro­la­zio.

Iz­gor­je­la koš­će­la

Prvo se­lo ko­je smo po­sje­ti­li bi­la je Du­bra­va. Ta­mo za­ti­če­mo sa­mo je­dnog sta­no­vni­ka, Ja­nju Šu­ta­lo: “Muž mi je oti­šao u po­lje da ne­što ra­di, a da­nas oče­ku­jem i si­na da nas po­sje­ti. Ko­mši­ja či­ju ste obnov­lje­nu ku­ću vi­dje­li do­đe vi­ken­dom, a su­sje­di da­lje, Ta­ba­ko­vi­ći, sko­ro ni­ka­ko ne do­la­ze. Ku­će su im u ra­tu upa­lje­ne i dan-da­nas su ta­kve. Na­ma je po­ma­lo do­sa­dno, ali smo na svom i tu nam je naj­lje­pše.”

Is­pred Ja­nji­ne ku­će ti­pi­čni her­ce­go­va­čki de­kor i mi­ris: koš­će­la, odrnja sa vi­no­vom lo­zom, ča­trnja za vo­du. S je­dne stra­ne koš­će­la se osu­ši­la. “U na­šoj ku­ći je 1992. go­di­ne bi­la ko­man­da ten­kis­ta. Tu su če­tni­ci pa­li­li ro­štilj, ta­ko da je koš­će­la ma­lo iz­gor­je­la i za­to se su­ši”, objaš­nja­va Ja­nja i upu­ću­je nas da­lje pre­ma Bo­lju­ni­ma, po­zna­tom na­la­zi­štu sre­dnjo­vje­ko­vih ste­ća­ka.

Put do Bo­lju­na je iša­ran ten­kov­skim gu­sje­ni­ca­ma, a u se­lu opet sa­mo star­ci i po­ne­ki “vi­ken­daš”, ka­ko stal­ni ži­te­lji na­zi­va­ju po­vre­me­ne su­sje­de. Dvjes­to­ti­njak me­ta­ra od se­la le­že “ka­me­ni spa­va­či”. Iako su ste­ćci os­tav­lje­ni od drža­ve da pro­pa­da­ju, na lo­ka­li­te­tu su­sre­će­mo vri­je­dnu sta­ri­cu Ani­cu Šu­ta­lo, ko­ja čis­ti ra­sli­nje.

“I pri­je ra­ta ovo mjes­to je bi­lo za­pu­šte­no. Još šez­de­se­tih go­di­na su do­la­zi­li pro­fe­so­ri Ve­go i Ri­zvan­be­go­vić, oni su ste­ćke ogra­di­li bo­dlji­ka­vom ži­com i oko njih očis­ti­li. I ota­da – ni­šta. Ja sam u ovo se­lo do­šla pri­je 50 go­di­na i mi smo ovu nji­vu uvi­jek obra­đi­va­li. Od mo­je sve­krve ču­la sam da je ze­mlja na­ša. Ima­mo ne­što ova­ca, pa ja i de­do ovo čis­ti­mo da ov­ce mo­gu pas­ti. Ima­mo si­na, ali on sa po­ro­di­com ži­vi u Ča­plji­ni i ra­di na gra­ni­ci.”

12 Iva­na

Ani­ca, izne­na­đe­na i obra­do­va­na po­sje­tom, vrlo ra­do i sa smi­je­škom od­go­va­ra na sva pi­ta­nja. Po­čet­kom ra­ta nje­na fa­mi­li­ja je na­pus­ti­la Bo­lju­ne i u Hrvat­skoj pro­ve­la če­ti­ri mje­se­ca u iz­bje­gliš­tvu, da bi se, bez ob­zi­ra na rat i bli­zi­nu li­ni­je raz­gra­ni­če­nja, pri­bli­ži­la ro­dnom mjes­tu na sve­ga par ki­lo­me­ta­ra, u Lon­džu. Tu su os­ta­li go­di­nu i po da­na. “Kad je bio Dru­gi svjet­ski rat, po­ro­di­ca mog mu­ža je stal­no bi­la gla­dna. Ni­su ima­li šta oku­si­ti. A u ovom po­slje­dnjem ra­tu je re­kao: ‘Ne­ću na­pus­ti­ti ovo haj­va­na što imam pa ne bio živ, jer dok ima sto­ke, čo­vjek ne mo­že bi­ti gla­dan.’ Kad smo se vra­ti­li, ku­će ni­su bi­le upa­lje­ne, ali u nji­ma ni­smo na­šli ama baš ni­šta. Bi­la je tu po­sli­je i na­ša voj­ska, pa bi nam uzi­ma­li ov­cu, te­le… ali, voj­ska k’o voj­ska, ni­ko te ni­šta ne pi­ta.”

U po­sli­je­ra­tnom pe­ri­odu ste­ćci slu­že is­klju­či­vo za fo­to­gra­fi­sa­nje. “Do­đu i stran­ci. Usli­ka­ju i odu.” Dva­de­se­tak me­ta­ra ni­že od ste­ća­ka na­la­zi se bu­nar, ko­ji je ozi­dan ka­me­nom, a kru­žne ste­pe­ni­ce vo­de sve do dna. “Ot­ka­ko je svi­je­ta, ovaj bu­nar pos­to­ji. Tu su do­la­zi­li sve­će­ni­ci, stran­ci, svi su to sni­ma­li. To ni­ko živ ne zna ko i kad je na­pra­vio”, pri­ča Ani­ca i nas­tav­lja: “Ne­moj me pi­ta­ti ko u se­lu ži­vi. Sa­mo os­ta­ri­na, se­dme­ro-osme­ro. Pri­je ra­ta su po dvi­je-tri že­ne iz je­dne ku­će ra­di­le u fir­ma­ma, a sad ne­ma ni­je­dan đak u se­lu.” I za nji­vu (Za­gra­bni­ca, ka­ko je na­zi­va Ani­ca) u ko­joj le­že ste­ćci, ve­žu se ra­zne le­gen­de: “Je­dan čo­vjek je još pri­je Prvog svjet­skog ra­ta go­vo­rio: ‘Za­gra­bni­ce, Za­gra­bni­ce, dos­ta si mi dje­ce ot­hra­ni­la. Dva­na­est Iva­na je na te­bi ora­lo.’ Eto, to­li­ko je svi­je­ta pri­je ov­dje ži­vje­lo. Na ovoj nji­vi, kad na­va­kat pa­dne ki­ša, lu­be­ni­ce bu­du te­ške po de­set ki­lo­gra­ma.”

Pe­de­se­tak me­ta­ra od Za­gra­bni­ce još je je­dno na­la­zi­šte ste­ća­ka. Ispod sta­rog hras­ta le­ži Stje­pan Bo­ljun, ta­ko pi­še i na ogro­mnom ste­ćku. “On im je bio gla­vni dok su bo­gu­mi­li bi­li ži­vi”, pri­ča Ani­ca.

Za­je­dno na ka­me­nu

Šu­ta­le iz Bo­lju­na dru­že se sa star­ci­ma-po­vra­tni­ci­ma, Boš­nja­ci­ma iz su­sje­dnog se­la Ora­ho­vi­ce, u ko­jem ži­vi sa­mo pet sta­no­vni­ka. “Os­ta­li do­đu pre­ko lje­ta da po­sa­de vo­će i po­vrće, i odu”, pri­ča nam Ani­ca, i na kra­ju ka­že: “Her­ce­go­vi­na je naj­lje­pša na svi­je­tu, sa­mo što, evo, u njoj ne­ma ni­ko.” Na izlas­ku iz Bo­lju­na na­ila­zi­mo na zga­ri­šte osno­vne ško­le, ko­ju su pri­je ra­ta po­ha­đa­la dje­ca do čet­vrtog ra­zre­da. Tu je ne­kad bi­lo 70 đa­ka, a da­nas na pros­to­ru izme­đu Sto­ca i Ne­uma ne­ma đa­ka ni za je­dan kom­bi.

BI­LI JE­DNOM RA­TNI­CI: “Kad smo se vra­ti­li, ku­će ni­su bi­le upa­lje­ne, ali u nji­ma ni­smo na­šli ama baš ni­šta. Bi­la je tu po­sli­je i na­ša voj­ska, pa bi nam uzi­ma­li ov­cu, te­le… ali, voj­ska k’o voj­ska, ni­ko te ni­šta ne pi­ta”

Bje­lo­je­vi­ći su bi­li ne­kad naj­ve­će se­lo to­ga kra­ja. Da­nas se u nji­ma ču­ju sa­mo cvrkut pti­ca i zvo­na ova­ca i kra­va. Put pos­ta­je sve uži, a oko­lo dra­ča, smre­ka, po­ko­ji hrast i tek pro­be­ha­ra­la vo­ćka. Či­tav kraj kao da spa­va, a on­da pro­le­ti no­vi crni mer­ce­des, što je za ve­ći­nu slu­čaj­nih po­sje­ti­te­lja neo­bjaš­nji­va po­ja­va. Oni upu­će­ni­ji ima­ju je­dnos­ta­vno objaš­nje­nje: “Ko iz ovog krša ode – mo­ra us­pje­ti.”

S je­dne stra­ne već se osje­ti mi­ris mo­ra, a s dru­ge po­gled ot­kri­va snje­go­ve Ve­le­ža. Pe­tna­es­tak ki­lo­me­ta­ra od Ne­uma na­la­zi se se­lo Ra­bra­ni. U nje­mu ži­ve po­vra­tni­ci Boš­nja­ci. Ku­će je po­vra­tni­ci­ma obno­vi­la Vla­da Ma­le­zi­je. U se­lu sre­će­mo Me­hme­da­li­ju Tu­ca­ko­vi­ća: “Vra­ti­li smo se 18. 9. 1998. go­di­ne. Še­sna­est ku­ća je na­se­lje­no, tre­ba­lo bi se vra­ti­ti još pet po­ro­di­ca. Je­dan mi je sin u Ame­ri­ci, a dru­gi ži­vi u Bi­je­lom Po­lju kod Mos­ta­ra. Evo, na­dam se da će nas su­tra po­sje­ti­ti.”

Za­us­tav­lja­mo se de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od mo­ra i, ko­na­čno, od Sve­ti­šta kra­lji­ce mi­ra u Hra­snom, sli­ka vi­še ni­je is­ta: put je ši­ri, a sre­tne se i di­je­te… Ne­do­vo­ljno za bo­lji do­jam: na ze­mlji, za­pos­tav­lje­noj od svih vlas­ti, ko­ju čas sun­ce ne­mi­lo­srdno i us­traj­no prži, a čas le­de­ni vje­tro­vi oluj­no ši­ba­ju, osim her­ce­go­va­čkog mi­ri­sa ti­ši­ne baš ni­šta vi­še ni­je os­ta­lo.

HIS­TO­RI­JA

Ču­var “ka­me­nih spa­va­ča”

Ne­da­vno je Ko­mi­si­ja za oču­va­nje na­ci­onal­nih spo­me­ni­ka pro­gla­si­la lo­ka­li­tet Bo­lju­ni kao na­ci­onal­ni spo­me­nik. No, osim pro­gla­še­nja ni­šta ni­je uči­nje­no na ču­va­nju i nje­zi čak 296 ste­ća­ka. Ani­ca Šu­ta­lo je je­di­na, pak, ko­ja re­do­vno bri­ne o “ka­me­nim spa­va­či­ma”. Njoj, ali i svi­ma u se­lu, ti ste­ćci pred­stav­lja­ju za­go­net­ku: ka­ko su te ka­me­ne gro­ma­de te­ške po ne­ko­li­ko to­na do­vu­če­ne u Ani­ci­nu nji­vu.

“Ov­dje se iz sta­ri­na sa­ču­va­la pri­ča ka­ko su prvo pos­tav­lja­ne gre­de, pa ste­ćke na njih, ko­je su vu­kli vo­lo­vi. Ali, me­ni ni da­nas to ni­je ja­sno: gre­de bi po­pu­ca­le, a tre­ba­lo ih je stal­no po­mje­ra­ti.”

U po­tra­zi za ka­me­nom, mje­šta­ni su po­vrh na­la­zi­šta, osim ove le­gen­de, pro­na­šli te­me­lje crkve ili krstjan­ske hi­že. Pro­na­đe­no je dos­ta i obra­đe­nog ka­me­na na tom na­la­zi­štu.

POD­KU­LA

Ov­ce i vuk

Dva ki­lo­me­tra da­lje od Ra­bra­na na­la­zi se Pod­ku­la. Na ula­zu u ovo se­lo ov­ce čo­ba­ni­ce Sto­je Pa­pac pre­pre­ču­ju put: “Bi­lo je pri­je ra­ta pe­tna­es­tak ku­ća u Pod­ku­li. Da­nas je sva omla­di­na oti­šla. Naj­vi­še u Ne­um i Du­bro­vnik. Os­ta­li smo sa­mi mi sta­ri”, odma­hu­je ru­kom Sto­ja i u žur­bi nas na­pu­šta: “Mo­ram ići, vu­ci vi­ju, stra­dat će mi ov­ce. Ju­čer sam ga vi­dje­la u po bi­je­la da­na, vi­je li vi­je!”

CES­TA

Je­di­ni spas

Iako je pu­tnom prav­cu iz Sto­ca pre­ma Ne­umu do­di­je­ljen sta­tus ma­gis­tral­ne ces­te još u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji, on svo­jom ši­ri­nom i općim sta­njem i uvje­ti­ma ne za­do­vo­lja­va ni­ti ka­te­go­ri­ju lo­kal­nog pu­ta.

Po­red Ko­ri­do­ra 5C, ma­gis­tra­la ko­ja bi tre­ba­la spo­ji­ti Sto­lac i Ne­um sva­ko je ne­op­ho­dna za bh. pri­vre­du, tu­ri­zam, i ona bi iz go­spo­dar­ske izo­la­ci­je izvu­kla dio is­to­čne Her­ce­go­vi­ne. Di­re­kci­ja ces­ta Fe­de­ra­ci­je BiH pla­ni­ra sa 2,5 mi­li­ona KM fi­nan­si­ra­ti po­če­tak re­kon­stru­kci­je di­oni­ce od sa­mo 2.500 me­ta­ra. Po­če­tak obno­ve ces­te, ko­ja če­ka odo­bre­nje Vla­de Fe­de­ra­ci­je, tre­bao bi bi­ti pri­je star­ta tu­ris­ti­čke se­zo­ne.

DANI 353, 19.3.2004.