Kon­dži­lo: Ta­mo gdje je Go­spa ham­ba­re pu­ni­la

Fo­to­gra­fi­je i tek­st: Ni­svet Džan­ko

Kon­dži­lo, to je je­dno brdo, ne­ma tri ki­lo­me­tra od Ko­mu­ši­ne, a od Ko­mu­ši­ne do Te­sli­ća ima, mo­že bi­ti, i dva-tri pu­ta to­li­ko. A ta­kvih pi­kli­ća kao što je Kon­dži­lo, da se ne la­že­mo, što u Bo­sni, što u Her­ce­go­vi­ni, ima ma­li mi­li­on. Ono po če­mu se Kon­dži­lo ra­zli­ku­je od os­ta­lih ma­lih mi­li­on pi­kli­ća u BiH jes­te to što je ne­što ne­obi­čni­je ne­go os­ta­li. Ka­ko, za­što, zbog če­ga je to ono izu­ze­tno?

Mrko­tić

Ne zna se ko­je go­di­ne – što jes­te, jes­te – ali pri­ča o ono­me što je Kon­dži­lo da­nas po­či­nje u se­lu Mrko­tić, što je dan ho­da od Kon­dži­la po oni­ma što su ho­da­li, ili­ti po­la sa­ta vož­nje po oni­ma što su se vo­za­li. He­lem, je­dnog da­na, bit će kad su Tur­ci u Bo­snu do­šli, je­dan do­ma­ćin u Mrko­ti­ću po­ko­sio li­va­du i ko­li­ko su­tra­dan do­šao na tu is­tu li­va­du, a sve će bi­ti da je di­je­te po­slao da ono prvo vi­di je li tra­va su­ha, a di­je­te re­klo da je ono što je po­ko­še­no su­ho, ali da se dža­ba ko­si­lo. Ka­ko dža­ba? Fi­no. Idi vi­di. Kad do­lje – Ku­ka­vi­ce se ta li­va­da da­nas zo­ve – imaš šta i vi­dje­ti. Is­to k’o da se ni­je ko­si­lo. Tra­va is­ta ko­li­ka je i bi­la pri­je ne­go se ko­si­lo.

1 of 4

Vla­snik li­va­de, ne­ki Ka­pe­ta­no­vić, u taj čas, tu odmah, u žbu­nu, u me­đi, na­đe sli­ku – Go­spa, na­sli­ka­na. Ve­li nje­mu Go­spa: “De ti me­ne sa­krij ta­mo gdje sve bla­go ču­vaš.” U taj va­kat bla­go bi­lo ži­to, ma­slo, pa on sli­ku u svoj ham­bar. Ot­ka­ko je on nju u ham­bar me­tnuo, ta­ko bi bi­lo da sve što bi da­nas iz ham­ba­ra iznio, to bi ti se u ham­bar sve uju­tro vra­ti­lo. Ni­kad po­tro­ši­ti. Sve do je­dnom. Ono, Go­spa bi­la re­kla da će ham­bar bi­ti pun sve dok je žen­sko ne ugle­da. Sa ko­lje­na na ko­lje­no, ključ od ham­ba­ra vaz­da kod do­ma­ći­na. Ko­li­ko su ključ du­go vre­me­na od svo­jih že­na kri­li ne zna se, ali se zna da su pre­zi­me iz Ka­pe­ta­no­vi­ća u Ča­plje s vre­me­nom pro­mi­je­ni­li. Ta­ko je­dan od njih za­spao, a že­na mu po­la­ko za ključ, da ne ču­je, pa u ham­bar. U ham­ba­ru ima šta vi­dje­ti. To je, ka­žu, u Mrko­ti­ću bi­lo za­dnje Go­spi­no uka­za­nje. Što si me gle­dao, gle­dao si me. I što je ham­bar bio pun, bio je. A že­na k’o že­na, ras­te­la­li­la po se­lu šta je vi­dje­la u ham­ba­ru, u bi­ti lje­pšu ne­go što je i sa­ma, i eto ti odmah i lju­bo­mo­re. Do­đe to do šej­ho­va uha i on ve­li da se ta sli­ka iz ham­ba­ra ima vra­ti­ti oni­ma ko­ji­ma i pri­pa­da, jer to ni­je mu­sli­man­sko. Ta­ko i bi.

ZA­HVAL­NA GO­SPA Ot­ka­ko je Go­spu u ham­bar me­tnuo, ta­ko bi bi­lo da sve što bi da­nas iz ham­ba­ra iznio, to bi ti se u ham­bar sve uju­tro vra­ti­lo. Ni­kad po­tro­ši­ti

Ko­mu­ši­na

Sa­mo ne bi u bo­bu ka­ko bi re­če­no. K’o bi­va, tre­ba­lo je bi­ti dža­ba pre­da­to. A ne bi dža­ba. Sto ovno­va, sto ću­po­va ma­sla i is­to to­li­ko me­da su mo­ra­li fra­njev­ci da­ti ne­kom od pre­da­ka da­naš­njih Ča­plji da bi sli­ku do­bi­li u svo­je vla­sniš­tvo. Odni­je­li oni sli­ku, ali os­tao ham­bar. Eno ga i dan-da­nas sto­ji pred ku­ćom fa­mi­li­je Ča­plji u Mrko­ti­ću, a Re­šid Ča­plja će uvi­jek s po­no­som po­ka­za­ti ključ ko­jim se ham­bar za­klju­ča­vao i ot­klju­ča­vao. Ham­ba­ru, ka­že on, ima i tris­ta go­di­na, ali mu je sa­mo je­dna gre­da tru­hla i on je za­mi­je­nio no­vom; ali dža­ba, opet nju crv izbu­šio pri­je ne­go one sta­re. A sta­re ni­je di­rao ni­ka­ko. Re­šid ka­že da po­vre­me­no ne­ka­kve te­le­vi­zi­je do­đu ham­bar sni­ma­ti i ča­sne ses­tre is­ti lju­bi­ti, ali da ne­ma tih pa­ra da bi ga pro­dao, jer mi­sli da bi mu sa njim oti­šla i na­fa­ka. Do­bro, Re­šid ne da ham­ba­ra, ali je sli­ka de­fi­ni­ti­vno oti­šla. A ne mo­že se re­ći ni da je glat­ko oti­šla, jer je, po pri­ča­nju ve­le­ča­snog go­spo­di­na Mar­ka Mi­ki­ća, žu­pni­ka i ču­va­ra sve­ti­šta Go­spe Kon­džil­ske, bi­lo pro­ble­ma na tom pu­tu od Mrko­ti­ća, uz ri­je­ku Uso­ru, do Ko­mu­ši­ne. Pje­ške je to dan ho­da, ona­ko bez igdje iče­ga, pra­znih ru­ku, ali sli­ka je, i tad i sad, sa okvi­rom i os­ta­lom opre­mom te­ži­la oko 120 ki­la, što ni­je ma­lo za če­tvo­ri­cu. Iza­šav­ši na brdo Kon­dži­lo, tri ki­lo­me­tra od Ko­mu­ši­ne, naj­sta­ri­je žu­pe u ovo­me kra­ju, spus­ti­še fra­tri sli­ku da ma­lo odmo­re, i vi­še je ni­su mo­gli po­di­ći. Tek po­sli­je za­vje­ta da će se na tom mjes­tu, na Kon­dži­lu, sva­ke go­di­ne po­lo­vi­nom osmog mje­se­ca na­rod sku­plja­ti i Go­spi se mo­li­ti, sli­ka ola­kša to­li­ko ko­li­ko i pe­ro, te se od ta­da do da­nas na Kon­dži­lo sva­kog 15. augus­ta sli­ka iz Crkve Uzne­se­nja Bla­že­ne Dje­vi­ce Ma­ri­je u Ko­mu­ši­ni, gdje se ina­če ču­va, i izno­si pred 15-20 hi­lja­da lju­di. To je im­po­zan­tna ci­fra ima­ju­ći u vi­du da je Ko­mu­ši­na sa­mo je­dno od mnoš­tva spa­lje­nih hrvat­skih se­la u da­naš­njoj Re­pu­bli­ci Srpskoj, gdje se od pre­dra­tnih 800 obi­te­lji ku­ći vra­ti­lo sa­mo oko 150. Ta­da i u za­dnjoj su­bo­ti u ma­ju mje­se­cu, ka­da Sa­ra­jev­ska na­dbis­ku­pi­ja na ovo­me mjes­tu sla­vi Dan mla­dih, Ko­mu­ši­na oži­vi. Os­ta­la 363 da­na u go­di­ni tu ne do­la­zi go­to­vo ni­ko.

Do­đe to do šej­ho­va uha i on ve­li da se sli­ka iz ham­ba­ra ima vra­ti­ti oni­ma ko­ji­ma i pri­pa­da, jer to ni­je mu­sli­man­sko

Dani 413, 13.5.2005.